Menu
Metropolis Music Company
Kalendar događaja
Hot in Shop

Vojislav Pantić: Imati Nenada Vasilića na džez etiketi je zaista velika stvar


23.8.2018.

1.   Već dugo godina ste jedan od najeminentnijih srpskih džez kritičara, umetnički direktor Beogradskog džez festivala i organizator drugih džez aktivnosti u zemlji. Šta Vas je privuklo džez muzici i da svoj život posvetite njoj?

Zapravo ja sam „bočno“ ušao u džez, prvobitno bivajući zaljubljen u bluz, a bluzu me je privukao odlazak na prvo gostovanje Erika Kleptona u Jugoslaviji 1979. godine. Na tom koncertu bio sam fasciniran činjenicom da je pet hiljada šibica bilo upaljeno na prvim taktovima „Lejle“. Nekoliko godina kasnije, javio sam se u program Beograda 202 u vreme emisije „Sav taj džez“ i iskazao želju da gostujem, a potom su me pozvali i da sarađujem sa njima osmišljavajući poslednji sat emisije, koji je bio rezervisan za bluz. Nakon četiri godine rada na ovoj emisiji, pojavila se prilika da umesto Raše Petrovića odem na najveći džez festival na svetu - North Sea Jazz Festival u Holandiji. Na njemu sam, osim bluzera, imao priliku da gledam mnogo džez izvođača i tu se dogodilo prvo okretanje prema jednom drugom svetu.

Vremenom, slušajući sve više džez ploča, ja sam se od svoje prve ljubavi odvojio i stekao novu sredinom devedesetih. Toliko sam postao zaljubljen u džez da me od te ljubavi više ništa nije moglo otrgnuti. 

2. Koji je Vaš stav prema muzičkoj džez sceni u Srbiji?

Kada su me pre 15 godina pitali kakva je srpska džez scena, sa zadrškom sam rekao: "Pa, eto...valja se nešto". Srpska džez scena je godinama bila previše orijentisana na muziku prošlosti, a malo je bilo originalnih autora i kompozicija kao i svežeg pristupa koji bi reflektovao ono što se dešava u svetu. 
 
To se promenilo sredinom dvehiljaditih. „Novi srpski džez talas“, kako volim da zovem današnju scenu u Srbiji, čine mladi muzičari, među kojima je veliki broj studirao u inostranstvu, a koji su po završetku studija rešili da se vrate i u svojoj zemlji ostvare profesionalnu karijeru. Oni su autentični, stvaraju izuzetnu originalnu muziku i imaju publiku koja baš tu njihovu autentičnost posebno ceni. Oni su uspeli ne samo da aktiviraju beogradske džez klubove, nego su napravili i odlične albume koje svetska džez kritika ume da prepozna kao kvalitetna ostvarenja.

2005. godine smo obnovili Beogradski džez festival i postao sam umetnički direktor najstarijeg i u svetskim okvirima najcenjenijeg srpskog džez festivala. Na njemu se konačno otvorila prilika da se mladi srpski džez izvođači predstave u punom svetlu, kako domaćoj publici, tako i brojnim predstavnicima inostranih medija koji nas posećuju. Od 2016. godine i postojanje etikete Metropolis Jazz je doprinelo poboljšanju statusa srpskog džeza. Za godinu i po dana objavili smo čak jedanaest džez albuma, dok bi pre tridesetak godina godišnja produkcija na teritoriji cele bivše Jugoslavije iznosila jedva 6-7 albuma. 
3. Urednik ste Metropolis Jazz etikete – šta za Vas to predstavlja?

Ja želim da verujem da celokupno moje bavljenje džezom pomaže afirmaciji naše scene kod nas i u inostranstvu. Osim što sam radio sa mnogim muzičarima sa svetske džez scene, uvek sam smatrao da je potrebno pružiti domaćim mladim muzičarima šansu da snimaju bez stresa i dođu do diskografskih izdanja. Sa izdavačkom kućom Metropolis je taj segment u mom profesionalnom smislu realizovan. Puno mladih ljudi smo nagnali da razmišljaju o tome da snime album.

4. Najnovije ime koje je svoje izdanje objavilo za Metropolis Jazz etiketu je Nenad Vasilić. Kada ste prvi put saznali za stvaralaštvo ovog džez kontrabasiste?

Moj prvi susret sa Vasilićem nije bio, kako bi se moglo očekivati, mnogo srećan. Do mene je stigao neki od njegovih ranih radova, a u to vreme me je veoma iritirala cela pomama za idejom da srpski džezeri treba isključivo da se bave obrađivanjem narodne muzike. Ja tom njegovom albumu nisam dao šansu. To je trajalo jedno dve-tri godine. Onda smo se opet sreli, i Vasilić mi je dao svoj disk „Honey and Blood“ da preslušam. Jedva sam se naterao na to. Međutim, kada sam poslušao taj album u meni se nešto prelomilo. Album je imao sjajnu produkciju, pažljivije sam ga slušao i shvatio sam da Nenad ozbiljno promišlja o tim pesmama. On, zaista, uzima najpoznatije naše pesme, ali zato ozbiljno radi na tome da ih aranžira na drugačiji način. Od tog albuma, svaki album je bivao za ogromnu stepenicu više – počeo je da istražuje i manje poznate pesme, birao je sve bolje saradnike, pa je i sam počeo da ispoljava kreativne mogućnosti, odnosno sazreo je kao autor. Album „Just Fly“ je odražavao stav jednog kvalitetnog muzičara koji je imao sve ono što treba da ima jedna evropska kreativna faca. Bavi se tradicijom ali je pomera na svoj način, ima sjajan bend iza sebe i ume da piše. Na festivalu Umbria Jazz Balkanic Windows sam imao prilike da po prvi put čujem kako uživo zvuči Nenad, a nešto kasnije, od albuma „Just Fly“, postajem njegov pravi fan.
Nakon toga došao je album „Seven“ koji je, prema mom mišljenju, remek delo. Na listi koju sam nedavno sastavljao za jednu muzičku enciklopediju stavio sam ga među prvih pet albuma balkanskog džeza, a siguran sam da je i među najboljih deset albuma srpskog džeza svih vremena.

5. Nenad Vasilić odlučio je da se svojim albumom „Live In Theater Akzent“ predstavi srpskoj publici tako što ga je licencno objavio za etiketu Metropolis Jazz. Ovo je prvo njegovo izdanje objavljeno za naše tržište. Kako je došlo do te saradnje? 

Ovaj album dobio sam od Nenada posredstvom Bojana Đorđevića. Kada sam ga preslušao, oduševio me je. Planirao sam da pišem o njemu, a onda me je jedan dan pozvao Nenad i rekao da bi voleo da ga licencno objavi na našem tržištu za izdavačku kuću Metropolis. Za mene je to bio veliki kompliment kao urednika etikete Metropolis Jazz jer je velika čast da vas takav muzičar pozove i poželi da objavi svoje izdanje za kuću u kojoj radite. Ništa nije bila moja zasluga osim što nijednog sekunda nisam želeo da ovo izdanje ispustimo iz ruku. Ovo je evropsko izdanje koje ima svu težinu koju imaju vodeća izdanja savremenog evropskog džeza i imati tako nešto na etiketi je zaista velika stvar. 
Mi smo u Metropolisu otišli korak dalje – pored licencnog CD izdanja, album „Live In Theater Akzent“ smo objavili i na vinilu. Ovo je prvo Vasilićevo vinilno izdanje ikad i jedno od vrlo retkih izdanja na ploči u poslednjih 26 godina u Srbiji. 

6. Šta, prema Vašem mišljenju, „Live In Theater Akzent“ čini posebnim?

Na ovom izdanju čujemo muziku vodećih srpskih izvođača današnjice koji se vole i razumeju i koji su na istoj žanrovskoj i emotivnoj talasnoj dužini - Nenada Vasilića i Bojana Z. Na prvi takt ovog albuma ja sam se naježio. CD otvara stara Bojanova tema „Groznjan Blue“ i u prvih minut i po slušanja pred vama je čitavo blago zvuka i emocija koje vas prožimaju. To je ono što karakteriše ovaj album kao i majstorstvo solo basa u izvođenju Nenada Vasilića. 
Kada osim njih dvojice, u ovom bendu imate Džeroda Kagvina koji je iskusni američki muzičar, ali i Volfganga Pušniga, vodeću austrijsku facu džeza koji ima osećaj za balkanski duh i korene, onda dobijate tako fenomenalan album.


Osim divne muzike, ono po čemu se Vasilićevi albumi od „Honey and Blood“ odlikuju je fantastični zvuk. Dok slušam tu muziku, imam doživljaj kao da je bend ispred mene. Kao da smo u istoj prostoriji, sedimo i sviramo. Ja sam to doživeo malo puta. Tipičan primer ovakve vrste doživljaja je album Majlsa Dejvisa i Gila Evansa „Sketches of Spain“ gde su njih dvojica odlučili da čitav orkestar bude oko njih i da tako snimaju album. Imam osećaj da tako i Vasilić pravi svoje albume – baš takav doživljaj imao sam kada sam prvi put pustio album „Live In Theater Akzent“.


7. „Live in Theater Akzent“ će početkom septembra biti objavljen i na vinilu. To je treće izdanje sa Metropolis Jazz etikete koje će biti objavljeno na ovom ekskluzivnom nosaču zvuka. Kako se osećate povodom toga, s obzirom na to da ste urednik etikete, i da li mislite da je važno da se srpska džez muzika objavljuje na ploči?

Ja sam zaljubljenik u ploče. Celog svog života sam ih skupljao, išao sam u inostranstvo razmenjujući raritete. Onda sam zajedno sa društvom sedeo i danima ih preslušavao. Mene ta dečačka zaljubljenost u vinile ni malo nije napustila. 

Ako tome svemu dodam mučan utisak da gotovo nijedno srpsko izdanje džez muzike na vinilu pre raspada Jugoslavije nije imalo zavidan tonski kvalitet i da je džez zbog toga stradao, imati priliku da na etiketi koju uređujem objavimo tri izdanja, među možda 10 najkvalitetnijih štampanih izdanja ikad u ovoj zemlji, to je zaista super.

8. Da li mislite da je važno da se mladi kontrabasisti (muzičari, generalno) upoznaju sa radom Nenada Vasilića i da bi mogli pronaći uzor u njegovom sviranju ovog instrumenta? 

Postoje dve struje kontrabasista: oni koji sviraju mejnstrim džez i oni koji to ne rade. Ja Nenada doživljavam kao drugu struju, a evo i zašto. Nenad Vasilić je svirao u Nišu i rok i narodnu muziku i džez, razne žanrove, pre nego što je otišao na studije u Austriju. On u Nišu nije imao mnogo prilika da se bavi mejnstrim džezom i od samog starta je bio solo muzičar. Za razliku od tipičnog basiste koji je tu da sa svojim instrumentom pokriva bas linije i da svira po harmoniji ili van nje, Vasilićev prvi album je solo bas. On je u startu rekao - čekajte ljudi, ja imam šta da kažem sa svojim instrumentom i ja svoj instrument doživljavam kao kreativni instrument jednako koliko je to saksofon, klavir ili vokal. I kako je postavio stvari od prvog albuma, tako je ostalo i dalje je. Kada njega slušaš u bendu Amire Medunjanin, ti ne čuješ običnog basistu koji samo prati Amiru, nego čuješ muzičara koji ima svoje mesto i angažovan je zbog toga što je u tome poseban. Na duo albumu sa Natašom Mirković, mi čujemo da je Nenad ravnopravan sagovornik pevačici, a to čujemo i na njegovim albumima kada ima kvartet ili kvintet oko sebe. To je mnogo drugačije od običnog basiste. On preuzima rizik i odgovornost na sebe, tretira instrument kao solo instrument, ali i kao vodeći instrument. 

Vasilić svakako može da bude uzor i da inspiriše mlade muzičare da sviraju kontrabas kao i da ovaj instrument počnu da doživljavaju na drugačiji način. Ali mislim da jednako koliko je možda on uzor kontrabasistima, on je jednako uzor ljudima koji žele da se bave autorskom muzikom. Meni je vredniji u ovoj drugoj stvari jer moć da napišeš pesmu retko ko ima, a moć da naučiš da sviraš – to ima mnogo ljudi na svetu. Najbolje je imati i jedno i drugo, a to upravo imamo kod Nenada Vasilića.


Autor: Metropolis Music / Tijana Milojević
Foto: Metropolis Music / Tijana Milojević



Sve vesti