JOHN MAYALL

John Mayall Band moramo da posmatramo kao svojevrsnu akademiju za bluz muziku. Bivši Mayall-ovi studenti ostvarili su se u mnogim bluz bendovima, od Bluesbreakers pa preko manje poznatih, ali ne manje ostvarenih grupa iz 70-ih, pokazuju da su njegovi bluz muzički kolektivi bolji od većine drugih, s obe strane Atlantika. Tužna je činjenica da previše ljudi koji su ironično privučeni njegovim slavnim bivšim studentima, zanemaruju samog John Mayall-a. On sam je, više od bilo kojeg drugog belog muzičara, od ogromne važnosti za stalno unapređivanje bluza. John Mayall je dobio nadimak „KUM BLUZA“!

John Mayall je tek sa 30 godina postigao prvi muzički uspeh, kada je formirao prvu postavu njegovih sveprisutnih Bluesbreakers. Upoznao se sa Mike Vernon-om, producentom iz Decca-e, koji je ubedio svoju etiketu da potpiše Ugovor sa Mayall-om. Prvi singl Bluzbrejkersa „Crawling Up The Hill“ zajedno sa „Mr. James“ objavljen je u maju 1964. godine i nije bio hit. Kasnije je snimio album „John Mayall Plays John Mayall live at Klooks Kleek in London”, ali ni to ostvarenje nije uspelo da se proda u velikom broju. 

Eric Clapton napušta Yardbirds da bi se pridružio Mayall-u u oktobru 1965. godine i početkom 1966. oni objavljuju briljantan album “Bluesbreakers With Eric Clapton”. Iako je ovo bio muzički prodor za obojicu, Clapton ubrzo napušta projekat i menja ga Peter Green, sa kojim snimaju fantastičan album “A Hard Road”, nakon kojeg ovaj, prvo basista pa gitarista odlazi u Fleetwood Mac. U projektu ga menja mladi Mick Taylor, koji se pojavljuje na albumima “Crusade”, “Bare Wires” i “Blues From Laurel Canyon” pre nego što će otići u legendarne The Rolling Stones.

John Mayall je lider benda u staromodnom smislu te reči. Za njega su pojedinci u bendu uvek bili manje značajni od muzičkog rezultata kojem moraju da doprinesu. Mick Fleetwood, Keef Hartley i John Hiseman su se smenjivali za bubnjevima. 1969. godine Bluzbrejkersima se pridružuju John Mark i Johnny Almond i tu nastaje album “Turning Point”, koji je bio inovativan u tome da nije uključivao bubnjara. Tokom 70-tih Bluesbreakers su bili fascinantni na “živim” nastupima iako im je generalno nedostajala ta oštrica prve decenije rada benda.

Članovi benda su često umeli da zasene samog Mayall-a. Samo prosečnih vokalnih sposobnosti i multiinstrumentalista, Mayall je, kao najstariji, morao da se bori sa daleko mlađim muzičarima, dajući sve od sebe da osigura kontekst u kojem bi bend mogao da svira Chicago-style electric blues, pišući vlastiti materijal (koji se kretao od dobrog do ponižavajuće lošeg), obnavljajući linije benda sa nepogrešivom pravilnošću pritom stalno eksperimentišući sa bazičnim formatom bluz muzike. Neki od ovih eksperimenata (album na kojem on sam svira sve instrumente osim bubnjeva) su bili za zaborav, a neki poput njegovih izleta u svet akustične muzike su bili sasvim uspešni. 

Muzički kritičari šaroliko ocenjuju njegov doprinos, međutim rani radovi poput albuma sa Clapton-om definitivno su najzaslužniji za lansiranje bluz muzike u Engleskoj. U Americi je Mayall nastavio da bude popularan i početkom 70-tih. Bend je i dalje bio nestabilan, kroz njega su prolazila takva imena kao Harvey Mandel, Larry Taylor basista Canned Heat, and Don “Sugarcane” Harris. Iako je svirka uživo i dalje sjajno funkcionisala, produkcija nije više bila na nivou kvaliteta njegovih radova iz 60-tih. 

Nakon saradnje sa velikim brojem gostujućih zvezda, Mayall se,  početkom 80-tih za potrebe turneje, ponovo udružuje sa John Mc Vie i Mick Taylor što je zabeležio Great American Music’s Blues Express, izašao 2010. godine. 

Ostaje činjenica da je John Mayall tokom decenija svog rada uradio mnogo toga za planetarnu popularizaciju bluz muzike.

Katalog dostupnih izdanjaJoh Mayall-a pogledajte ovde.

preuzeto sa: https://www.udiscovermusic.com