Intervju sa Mladenom Pecovićem

Prvo, nisam došao do violine. Kada sam bio jako mlad, doći do instrumenta i časova je bilo komplikovanije nego sada, posebno za nas koji nismo iz Beograda. Kasnije su me roditelji poslali na časove klasične gitare koji mi nisu bili preterano zabavni. Sistem niže muzičke škole je genijalan ali je problem što nije dovoljno zanimljiv za rani uzrasni period. Iako sam vežbao i išao na časove, instrument me nikako nije privukao sve dok nisam čuo zvuk električne gitare u četrnaestoj godini.

Zvuk i držanje električne gitare me je omađijalo sasvim. Tema Gerija Mura „Still Got A Blues“ koju sam čuo na TV-u bila je inspirativna za mene u smislu da sam želeo da se na takav način bavim muzikom. 

Od kako sam dobio gitaru za rođendan, provodio sam mnogo vremena sa njom. Na početku, nisam znao šta bih sa njom, nisam imao program po kojem bih vežbao. Drugar koji je takođe učio da svira gitaru i išao kod Borka na časove, donosio mi je program i to je bio trenutak kada sam počeo da vežbam ozbiljno. Ustanem ujutru, uzmem gitaru u ruke i spustim je kada pođem na spavanje.

Bilo ih je, možda čak i previše, ali je sve to bila neozbiljna priča. Ne može se tako lako napraviti autorski bend, a da ceo taj koncept funkcioniše. Možda se ja nikada nisam našao u takvom krugu ljudi, ali jesam mišljenja da klinci to olako shvataju.

Muzika za pesmu „Pogrešna“ Marine Visković. Pesma je zaista divna... Imao sam jedan period kada sam slušao izraelsku muziku i pod tim uticajem sam napravio nekoliko pesama od kojih je baš ova najlepša iako tekst nije baš u mom stilu.

Tekst je nužno zlo, jako je nezgodno sklopiti tekst i muziku, a da to sve zajedno ima smisla. Muzika sa tekstom više nije muzika, to je multimedijalno delo. Podjednaka odgovornost je i na jednom i na drugom. S obzirom da mene samo zanima muzika, nikada nisam previše obraćao pažnju na tekst premda su postojali bendovi kao što su Queensryche i Azra  čiji su mi se tekstovi dopadali.

Nemanja Radulović je predivan muzičar. Vlatko Stefanovski – bila je čak i jedna cela faza Vlatka. Borko Mitić...ima zaista dosta ljudi ali ako krenem da navodim, plašim se da ću mnoge slučajno i izostaviti.

Muzičar Dejan Petrović je od svoje instrumentalne numere „Vrtlog“ napravio hit. Tako da je to moguće i uopšte, status nije loš. Generalno, kod nas ljudi vole mnogo da se žale, naročito na stvari na koje nemaju uticaja i baš zbog toga što nemaju uticaja. Što se tiče muzike kod nas, situacija je veoma bolja nego npr. u Americi. Najveći problem je što nas je malo.

U Americi postoji ogromno tržište ali je malo njih zainteresovano za muziku, a posebno za umetnost uopšte. Kod nas, prosečnom čoveku je muzika jako bitna. Nije bitno kakva je ta muzika u intelektualnom i duhovnom smislu ali muzika je svima sastavni deo života. U gotovo svakom klubu možete čuti uživo izvođenja, svaki radosni događaj u životu ljudi propraćen je "živom" muzikom.

Rokenrol muzika je zabavna muzika kojoj je prošlo vreme. Ostavila je pečat, ostavila je uticaj koji živi, ali i to je bila, u svojoj suštini, popularna muzika jednog vremena. Postojali su muzičari koji su pravili komplikovanu muziku i intelektualno i duhovno, dakle pravili su muziku koja je iznad onoga što jeste i uspevali da se provuku kod publike sa tim tada. Nije njih publika volela zbog toga, već uprkos tome. Prosečan slušalac nikada neće moći da opazi ono što je zanimljivo nekome ko se bavi muzikom ili onom ko je aktivno sluša. 

Ovaj projekat sam samostalno vodio i finansirao. Taj album je nastajao poslednjih pet godina. Kad se ukaže slobodno vreme, sednem i ugrabim te dane-uradim ono što treba da uradim. Od vežbanja, preko organizacije ljudi pa do miksanja, gotovo sve samostalno uradim. Svakako, imam dosta kolega i prijatelja koji se bave istim ili sličnim poslom, pa uz njihovu pomoć sve to zvuči zaista sjajno. To je način kako moj projekat nastaje – kada imam vremena i kada mogu. To uopšte ne znači da je za mene ovaj projekat manje bitan, već da postoji imperativ opstanka. Što više budem imao vremena i manevarskog prostora, to ću više svoje muzike proizvoditi, ali to vreme i prostor pravim zarađujući novac baveći se drugim poslovima. 

Prvenstveno ekipa iz studija „ Tri hiljade“ sa kojom radim stalno, Marko Kon i Ivan Mirković Bambi i bend sa kojim sada sviram. Čast mi je da sviram sa takvim ljudima kao što su Mirko Kesić, Milan Jejina Jeki, Pera Milojević, Alen Hruškar,  Miladin Stojković, Nemanja Tajsić, Goran German, Ivan Živanovi, Igor Ivković i Vladimir Ajrulosjki.

Izdvojio bih numeru 8 „Zauvek“. To je bio jedan vrlo hrabar eksperiment koji je uspeo, a ja jako volim kad mi se to desi.

Numera „Gora“ je početak projekta. Pre toga nikada nisam razmišljao o solo karijeri ali sam uvideo njen značaj jer muzika ne treba ostati u sobi. Muzika komunicira sopstvenim elementima sa slušaocem tako da mora postojati neko ko će tu muziku da čuje. Instrumentalnoj muzici je lakše jer nema teret teksta, već samo muzički alat kojim komunicira. Matricu za „Goru“ je napravio moj drugar kada me je jedan od prijatelja prijavio na takmičenje Guitar Art za etno gitaru. Setio sam se te fenomenalne numere Brankice Vasić, „Gora“ i zamolio sam prijatelja da napravi matricu za nju. Za nekoliko dana osmislio sam koncept za takvu vrstu takmičenja. Sama izvedba se dopala ljudima,  i onda je od te numere sve krenulo.