Džez skice

Niški kvartet Eyot izazvao je početno interesovanje javnosti originalnim spojem novih trendova u evropskom džezu (Esbjorn Svenson, Buge Veseltoft i Nik Barč su među jasnim uzorima) i folklornih elemenata, balkanske melodike i neparnih ritmova. Album „Horizon“ široko im je otvorio svetski džez prostor u kome su bili komplementarni onome što je na sceni već postojalo, da bi se narednih godina iz Balkana polako izvlačili, odbijajući da upadnu u etno-manirizam. Već nastavak „Drifters“ imao je folklor samo u tragovima, da bi na „Similarity“ potpuno izostao. Čvršći anglo-rokerski senzibilitet tog albuma oslikavao je svakako i dušu producenta Džima Bara (Portishead, Get the Blessing). 

Za četvrti album obreli se u Čikagu, najvećem srpskom gradu s one strane Atlantika. U studiju Electrical Audio čuvenog Stiva Albinija (Nirvana, The Pixies, Pidžej Harvi...) kao da im se namestilo da ostvare konačan spoj tri sveta – Balkana, džeza i roka – organski sjedinjavajući sve ono čime su se bavili u prvoj deceniji postojanja. Album „Innate“ sadrži sedam novih kompozicija Dejana Ilijića u ukupnom trajanju od 40 minuta. 

Nazivi numera nagoveštavaju programski koncept. „Veer“ je Lepenski vir, „Helm“ stari naziv za Balkan, „Canon of Insolation“ je čuveno delo Milutina Milankovića,  a „Ramonda Serbica“ srpski cvet feniks koji je u okolini Niša otkrio Josif Pančić. Sve ih gleda „Perun“ i sve okružuje Inat („Innate“). Ilijić i društvo zovu nas da se igramo Zanimljive geografije, oblikujući adekvatno zvučno okrilje za ovaj hod po zemlji na kojoj su odrasli. Neparni ritmovi dominiraju, zategnuti rokerskim drajvom sa jedne strane (rifovi Slađana Milenovića, energična paljba basiste Marka Stojiljkovića i bubnjara Miloša Vojvodića) i romantičnim preludiranjima akustičnog klavira, između klasike i džeza (Dejan Ilijić), s druge. To je okruženje u kome se Eyot najbolje oseća, nudeći muziku koja nije bitno drugačija od onoga što su ranije radili, već se samo kamen koji su sami isklesali sa svakim novim snimkom finije bruši.  

Program je uglavnom u srednjem tempu, koji obezbeđuje najbolje talasanje atmosfere. Nešto nežnija je „Mountain“ (zapravo je takvom čine usporavanja i melanholični klavirski solo segmenti), a nešto energičnija „Innate“, kao logično finale programa. Kormilar osnovnog ambijenta je najčešće Milenović, odmeravajući kada će posegnuti za ambijentalnim akordima kroz elektronske efekte, a kada pokazati oštriji temperament. U tome je, čini mi se, najveća vrednost Ilijićevog „šefovanja“ ovim kvartetom. Izmakavši težište sa sebe, oslobodio je sopstvenu maštu za suptilnija nijansiranja, poklanjajući izvanrednu pažnju pojedinačnim tonovima, dinamici vrtložnih arpeđa, šmekerskim posrtanjima... U tome je uspeo da dostigne svog ranog uzora, Esbjorna Svensona: bend je jak onoliko koliko svi pojedinačni kvaliteti muzičara u njemu mogu da se izraze, ne poremetivši ukupni balans. 

Drugi Ilijićev veliki kvalitet je kompozitorska veština. Ako biste naivno pomislili da sve liči jedno na drugo i da je proizvod spontanog džemovanja, već na treće-četvrto slušanje u mogućnosti ste da u sebi mumlate osnovne melodije pojedinih numera, a da one uopšte nisu strukturisane kao klasične „teme“. A onda, usred cvetanja srpskog Feniksa, kada ga uzdignu prema suncu u svoj njegovoj lepoti, padne mu na pamet uskrsnuće stare vojske na Krfu pre tačno sto godina, sa efektnom digresijom „Tamo daleko“, koja u onom studiju na drugoj strani planete dobija poseban značaj u izvođenju predvodnika srpskog džeza. 

Kao što je trebalo da prođu decenije da bi džezeri uspeli da probiju stamena vrata beogradskog Univerziteta umetnosti, tako će još toliko proći dok se ne nađu u udžbenicima Istorije srpske kulture. Novi srpski džez talas, i Eyot na čelu ovog talentovanog umetničkog skupa, sa svakim novim delom ozbiljno se kandiduju da ih neki budući pisci naše istorije postave tamo gde zaslužuju. 

Vojislav Pantić , urednik podetikete Metropolis Jazz

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 8. aprila 2017.