Džez skice - 3 ključa

Inđija, krajem novembra 2015. Sat vremena od Beograda, u malom društvu bliskih prijatelja i totalnih stranaca, nema bolje prilike da bebe puste prvi glas. Dule fali i ne fali: kako li tek zvuči kad se preko ovoga prospe njegov saksofon? “Imamo trostruki album”, kaže Bane kada su sišli sa scene, a meni pada na pamet Džoni Štulić. Sečem entuzijazam u korenu: “skupo je to, drugo je doba, blabla”, a onda vratim vreme pola sata unazad i jedna divna duga igra fišinoilovaca ponovo pumpa srce, spremna da zaživi raspuštena u svojoj slobodi: “Pa, zapravo i treba da se razmahnu takvom kočopernošću!”

Beograd, krajem februara 2016. “Hajde sad da ih razvalimo”, kaže Papa Nik, i evo celog kvinteta koji napada žamor u krcatoj Akademiji 28, gađajući nas vatrom britkih rifova, potentnih ritmova, bukom i besom. Nekoliko taktova je dovoljno da zavežu publiku uz sebe, i prostorija već cvrči kao riba na ulju, sa mirisom hitova i diskretnih začina novih beba spremnih da se rastrče po prostoriji u nevinoj, dečjoj lepoti. Porodiće se do kraja proleća, planiramo, zakazujući sledeći susret u Metropolisu. Beograd noću je čuo šta mu se sprema, više nema nazad, bebe bi da se rastrče, čekamo ih sa osmehom. 

Zemun, sredinom proleća 2016. U Feđinom studiju slušamo jednu po jednu bebu, u vazduhu nervoza se meša sa ponosom. Bebe kmeče u svojoj slatkosti! Ovde neuhvatljivi duh bluza, tamo vrcave horske zezalice, gore žestoka akcija besne gomile, dole suptilne notne skice. Šta li je pomislio Džoni kad je prvi put slušao snimke koncerata koji će se naći na “Ravno do dna”? Pršte komentari na sve strane – šta treba srediti u miksu, šta dići, šta obuzdati. Braca, srećni tata devetnaestorki, ubedljivo je najmirniji: entuzijazam ostalih dovoljan je da priču uzdigne do visina svojstvenih remek-delima.   

Tri ključa, prvi čin

Kažu da je Draga Mašin tražila da se kafana “Kod pocepanih gaća”, na donjem kraju Ulice Kneza Miloša, preimenuje u “Tri ključa”. Pa, Draga, krstili ste jedan džez album, bravo! Džez u njihovom slučaju nije baš sving ili bibap, niti ga uopšte možemo odmeravati žanrovskim terminima. Džez je možda baš u toj okrepljujućoj nesvrstanosti? To je vrelo bistre vode koja će se razliti da natopi zemlju melodijama koje ozvučavaju raj, bluzom Bogova, eliksirom večne mladosti. 

“Njujork Herald Tribjun!”, cvrkutala je onomad Patrisija na Šanzelizeu. Mišel joj prilazi sa borsalinom na glavi, pun Bogarta u sebi. Borsalino će preći na glavu Patrisije kada se kasnije nađu goli u krevetu. U pozadini napete note Marsijala Solala, rani biser evropskog džeza. Sibergova i Belmondo ključari su Fish in Oil misterije, ljubav u svom sirovom, najuzbudljivijem obliku. “Ch'uis vraiment dégueulasse!”, reći će glavni junak pre nego što spusti golu mrtvu glavu na pločnike Pariza.  

Ipak, godinama pre nego što smo se kolektivno naložili na Patrisijin cvrkut, ulaz u veliki svet omogućili su nam stripovi i filmovi o Divljem zapadu. I evo flaute Dušana Petrovića iznad energičnog bluza “Manitua na biciklu”, kuvajući prvi od potencijalnih hitova uz pomoć gosta iz daleka, Bojana Z. “Jahači na oluji”, mile vibracije električnog klavira, okončavaju pubertetskom opsesijom vizijama Džima Morisona. A kad smo ušli u pubertet, hladilo nas je pivo iz “Poslednje šanse”, na očaj legendarnog Saje konobara koji nikako nije uspevao da nam uvali ustajalu limunadu. Bluz patetika meša se sa balkanskim harmonskim razrešenjima u pijano jutro na Tašmajdanu. 

Stalać–Beograd je srpski Nju Orleans – Čikago, u vagonu druge klase sa mirisom pilećeg pečenja i ljute prepečenice, umesto džambolaje i viskija. Klatarimo se u ritmu Džona Lija Hukera lagano ka severu, sa trilerima Srbije kao vrcavim ukrasima. Zato “Feđino kolo” nema ničeg do fanki gruva, čistu Meters-atmosferu postavljenu za mahniti ples na Kongo skveru, sa zvonkom pratnjom Matije Dedića, Bracinim bluz iskrama i Nikovim kuvanjem, dok se po vazduhu ne prospe Duletov ambiciozni tenor. “Iz beznjenice u raj”, pevao je onomad Laza Kostić nedostignutoj ljubavi u “Santa Maria della Salute”. Prepotentno? Naprotiv, Fish in Oil su svesni svoje snage, a Braca pun samopouzdanja da je napravio novi biser, kao onomad “Plavu zgradu”. Riboovska gitara i posrnuli saks merače nad Banetovim i Feđinim mirnim hodom. 

I opet slike iz detinjstva: jesmo li negde na Sutjesci 1943, ili na Sremskom frontu, ili na pruzi Brčko–Banovići? Otkud bluz u ruskoj pesmi, otkud Ribo među partizanima? Majstori spajanja prožimaju vreme i grle udaljene krajeve sveta. Posle rasprava o Komediji i Drami na prvom albumu, stigli smo do rasprave o Prijateljstvu. Ona je napeta, baš kao i odnos među prijateljima, zategnuta Banetovom basističkom repeticijom i energijom udarača, kao mizanscenom za Bracin (i Duletov) solo trijumf. “Čovek koji je govorio istinu” najmirniji je period prvog čina, svetla durska balada sa poetičnim šorterovskim sopran-saksofonom iznad gitarskog preludiranja, predstavljajući okrepljujući predah pre nove vatre, sjajno Sunce na horizontu raznolike kolekcije. 

Tri četvrtine ceđene tuge zatvara prvi čin, patetikom italijanskih opera, Vajlovskog kiča i Vejtsovskog ludila. Gitara i nosinger izlažu žalovidu pesmu, Vojno Dizdar leluja unutar slobodnog prostora, ritmičari oblikuju scenu cirkusa u kome klonovi posrću u pokušaju da razgale baš svako dete u auditorijumu. Život je i beo i crn, kao i muzika Tri ključa.  

Tri ključa, drugi čin

Suze molskog bluza Bratislava Radovanovića prelivaju se u prvim minutima nastavka. Da smo u hipi vremenu, Braca bi bio Džon Murshed ili Piter Grin, a fišinoilovci Butterfield Blues Band ili Colloseum. Kada se sve suze iz gitare iscede i ispune dolinu, Duletov saksofon nazvaće “Summertime”, a onda uzleteti put oštrih munja Rahsana Rolanda Kerka. Walking swing Branislava Radojkovića vraća nas u mrak bioskopa. Na platnu je opet crno-beli krimić, glavni junak izmiče poteri loših momaka krivudajući uskim drumom. U jednom akordu, uz kuvanje ritmičara, gitara i saksofon ozvučavaju njegove misli u trenutku kada farovi pratilaca bljesnu u retrovizoru. “Gun Slinging Charles” je, naravno, puna posveta Mingusovom geniju. Opora poliritmija sve vreme je u razmeni sa užurbanim svingovanjem, reski rifovi seku zgužvane segmente, distorzirana gitara propinje se iznad duvačkog arsenala Duleta-svemogućeg: ponegde zavrišti i njegov sopran, kao dete koje traži svoje “ja”.

Onda se najednom sve smiruje. Gitarista je sam na peščanoj hridi, ozvučava čistu ljubav pozdravljajući Sunce koje lagano tone u bonacu. Činele su šum talasa koji ipak ne pristaju na večernji mir. Zvečke su kamenje koje se kotrlja pod njima. Saksofon je brodica koja se pojavljuje u daljini, najavljujući drugačije veče. Bas je prvi oblak na nebu. Mir je samo predvorje slobode. Brodica se sada njiše pod vetrom, preuzimajući na čas onu ljubavnu temu pre nego što pođe svojom logikom, kao i oblak, zvečke, kamenje i, naravno, romantičar na pesku. Sloboda je lepa. 

I opet se pali Bane-Feđa-Nik mašina. “Dudu-dudu-dudu-dudu” vozi u krug i u krug, za poslednje divljanje Brace i Duleta, i poslednju pesmu Dece komunizma: “Ide Tito preko Romanije!” Da li su pobrkali bajku? Jesu li Ivica i Marica zapravo Mirko i Slavko, ili je Ivica ipak na čelu Marice? I koje veštice love? Zato nema dileme da su Princ i Princip ona dvojica kojima će Miljacka odrediti sudbinu iste godine kada je Vilijem Kristofer Hendi na drugoj strani planete objavio “Saint Louis Blues”, određujući sudbinu svih nas, kao i fišinoilovaca, unutar misterije džeza. Još jedan filmski komad zateže napetost do uzbudljivog neizdrža. Kola okreću pored vijećnice… paf i… PAF!

Četiri zvona hanga Borivoja Eskića otvaraju četrnaest minuta onoga što će za pola veka biti “Love Supreme” srpskog džeza. Kao najdalje koleno u srpskom srodstvu, povezujući pradede, askurđele i kurajbere, Bela pčela simbolično zaokružuje postmodernu bajku zvanu Tri ključa, otključavajući poslednja vrata ka besmrtnosti. Sedamnaest osmina su ključ finalne istine: Feđa Frenklin i Veljko Nikolić lože konačnu vatru, Bojan Z meandrira oko njih, Bane tutnji u dugim četvrtinama, Dule razvlači još sporije – samo se Braca kida u jecajima flojdovske psihodelije, mešajući krugove zelene i ljubičaste, dok Leti, Sanja i Diše koprcajući se na vrelom ulju. Freshly Packed and Ready to Serve! 

Novi Sad, sredinom novembra 2016. “Imam utisak da sam nešto zaboravio”, mrmlja Feđa na izlasku iz Beograda, a zatim “Oh, shit!” (x 2) na naplatnoj rampi, pa nazad po gitaru, pojačala i pedale. Novi Sad je od Beograda ove noći udaljen skoro 200 kilometara. Kada padne prvi sneg na Srpsku Atinu, Fish in Oil će otključavati treći ključ, raspravljajući o prijateljstvu pre nego što nas pozovu na Stereotipni valcer-bis. Sledeći put ćemo već plesati sa Nosingerima na nosu, ali to je već početak nove priče. Pljas, zvoni hang.   

Vojislav Pantić, urednik Metropolis Jazz etikete